Zašto publika izlazi potresena sa predstave Prima Facie? Maša Dakić iskrena za Marie Claire

Ovih dana svi pričaju o njoj. O Maši Dakić, glumici i producentkinji monodrame Prima Facie, koja pokreće važna pitanja vezana za neosetljivost pravosudnog sistema prema pitanju seksualnog nasilja i koja menja perspektivu gledanja na priče zlostavljanih žena

Komad, koji je napisala Suzie Miller, bivša advokatica, govori o mladoj, ambicioznoj advokatici koja često nastupa kao braniteljka u slučajevima seksualnog zlostavljanja, a onda se i njoj lično dogodi situacija istog takvog zlostavljanja. Komad Suzi Miler bio je najvažniji pozorišni događaj u Njujorku, na Brodveju, na West Endu u Londonu, a potom, prošle godine i samo šest meseci nakon brodvejske premijere, u izvedbi Maše Dakić i režiji Anje Suše, predstava je stigla u Bitef teatar i napravila pravi bum. Sada je Maša dobila i prestižnu nagradu Miloš Žutić za najbolje glumačko ostvarenje u protekloj sezoni, a koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije. Mašu, koja inače živi i radi na relaciji Njujork–Beograd, uhvatili smo u Srbiji između prvih novih izvođenja predstave i svečanog uručenja nagrade 26. novembra.

Prima Facie u prevodu sa latinskog znači „na osnovu prvog utiska”. Da li ste i vi u odluci da donesete ovaj komad na naš prostor odreagovali na prvi utisak? Šta je to čime on osvaja?

XPrima FacieX nosi u sebi jednako uzbuđenje kao da gledamo neku kriminalističku dramu na televiziji. Istinite priče i zločini sakriveni iza teških vrata sudova po velikim i malim mestima privlače veliku pažnju gledalaca. Ipak, da nisam videla nekog drugog na sceni, ko izgovara sve ove reči, nisam sigurna da bih mogla da poverujem da je moguće izneti sav taj tekst na pozorišni način. Džodi Komer, dok sam je gledala na Brodveju, dala mi je sigurnost da je ovo moguće, i isto veče kada sam videla njeno izvođenje požurila sam da dobijem prava, da me neka druga glumica ne preduhitri i uzme mi ovu šansu i ovaj izazov! Nikada pre ovoga nije mi se desilo da toliko želim neku ulogu. Ostala sam zapanjena snagom ovog teksta, a u trenutku kada sam ga uopste čula i doživela,  teren je već bio pripremljen ovde kod nas, od strane žena koje u poslednjih nekoliko godina aktivno vode i medijske ratove na ovu temu i hrabro prijavljuju  nasilnike. Njima još jednom zahvaljujem, jer bez njih bi ova borba bila neuporedivo teža. Ovo je vid podrške njihovoj temi, pritom kroz jedan vrhunski pozorišni izraz.

Monodrama nam govori da žrtva (seksualnog) nasilja može biti apsolutno bilo ko?

Da. Pozvala bih se ovde na Jelenu Tanasić ili Tijanu Kojović, koje su obe advokatice u Beogradu, i važne pokroviteljke naše predstave. One su stručno govorile upravo o tome kako ovaj tekst pomaže da vidimo da se ovakvi zločini dešavaju u svim delovima društva. Da ovo nije čin sa kojim se susreću samo ruralni krajevi ili manje obrazovana populacija – već svi. I među najelitnijim članovima društva, među vrhunskim stručnjacima bilo koje oblasti, kao i – što je zapravo najčešće – u porodici, na poslu… od strane osoba koje žrtva dobro poznaje. Zlostavljač nije samo neko iz filmova, ko te presretne u kaputu u mračnoj ulici, nego i onaj ko oseća da ima prava da ženu na taj način iskoristi, da ima „pravo na seks”. Sve to su duboko ukorenjene stvari u svakom patrijarhalnom društvu, u celom svetu, a da bi se to iskorenilo glavni posao je upravo na promociji razgovora, kao što je između ostalih i ovaj, a koji bi doprineli toj „demontaži kulture maskuliniteta” koja je naizgled nepremostiva.

Tesa Ensler, mlada i uspešna braniteljka čiji lik tumačite, prolazi kroz tešku i kompleksnu transformaciju kad sama postane žrtva. Kako biste opisali taj prelomni trenutak?

Ona sama kaže „ne želim da budem žrtva, ne želim da budem oštećena”. Niko ne ide kroz život prizivajući takve situacije. Ti si uvek zateknut ili zarobljen u tom momentu kada te neko izneveri. Kada te neko povredi. Niko ne želi da ga neko maltretira. I kao što se ućutimo kada neko verbalno iznosi stvari koje nas povređuju, tako se često žene ukoče u situacijama kada neko počne da se „ponaša” u najintimnijim situacijama. U procesu istraživanja , prisustvovala sam suđenju na ovu temu i bila svedok saslušanja dve devojke koje su osudile svog silovatelja i obe su imale dijametralno suprotne reakcije. Jedna je vrištala, druga je bila potpuno mirna. Ni jedna ni druga reakcija nisu sprečile tog čoveka da stane. Spominjem ovo zbog sve grubljih i neljudskijih komentara čitalaca, tip „zašto nije vikala”, „zašto se nije branila” itd. Trudila sam se da se u ovoj predstavi čuje i jedan i drugi način. Taj prelomni trenutak postoji u ovoj predstavi i ima ogromnu simboliku i trenutka u kome se mi kao društvo nalazimo. Ta vera u pravo. Ta prepotentnost koju opravdava neki savršeni sistem pravde koji se obrušava na tebe.

Zašto je važno da pogledamo vašu monodramu?

Zato što govori o savremenom trenutku, o nečemu sto se događa u realnom vremenu. Ovaj tekst nije metafora. On je surovi dokument stvarnosti, koji nas ipak, nadam se, ohrabruje da podržimo jedni druge u situacijama koje se tiču svih!

U novom Marie Claire izdanju pronaći ćete kompletan intervju.

Izvor slike: Marija Mitrić